 |
Medijacija i kulturne različitosti u Srbiji |
Medijacija i kulturne različitosti u Srbiji Uvod Teoretičari kulture i kulturalnih dimenzija, i praktičari medijacije u svojim tekstovima objašnjavaju na koje načine pripadnici različitih kultura, artikulišu svoje interese, potrebe, želje, u situaciji konflikta kao i kako ulaze u pregovore. Geert Hofstede, holandski antropolog u knjizi, “Cultures and Organizationes : Software of the mind”, a na http://changinminds.org/explanations/culture/hofstede_culture, daje objašnjenje šta bi trebalo da činite ako se nadjete u poziciji da radite u drugim zemljama ili sa ljudima iz drugih zemalja, uputivši da bi prvo trebalo da istražite njihove autonomne kulture, a potom proverite koju od kulturalnih dimenzija koriste kao dominantnu prilikom rada. Hofstede insistira na pet kulturalnih faktora, kao prvi navodi moć, u smislu disbalansa moći, dajući objašnjenje da su kulture sa velikim disbalansom, u kojima manje moćni prihvataju neravnotežu, obično centralizovana drustva i sa velikim stepenom kontrole. Nasuprot njima su kulture sa malim disbalansom moći izmedju strana, pregovarača, kod kojih je karakteristična velika jednakost izmedju pripadnika društva i evidentno postoji znatna doza osnaživanja pripadnika od samog društva. Drugi faktor je, ja, odnosno sopstvo (self). Elaborirajući da društva razlikuje na ona u kojima su ličnost i njena prava na prvom mestu, i značajnija su od grupe, i na ona u kojima je čovek rodjen pod strogim uticajem porodice ili plemenskog uticaja i gde je lojalnost pojedinca grupi najveća. Kao treći faktor izdvaja rod, razlikujući sredine u kojima postoji stroga podela uloga izmedju polova, kao kulturološki obrazac, za razliku od onih drugih gde je taj obrazac manje značajan ili ga nema. Četvrta dimenzija kod Hofstedea je predpostavljenost, u smislu izbegavanja, odnosno neizbegavanja predvidljivih kulturnih vrednosti, dajući objašnjenje, da je ova dimenzija dominantna u sredinama gde postoje čvrsta pravila, tradicija ali i birokratska struktura. Kao peti kulturološki faktor navodi vreme, razlikujući društva, grupe koje investiraju i fokusiraju budućnost, očekujući u njoj rezultate, i sredine sa suprotnim očekivanjima. Drugi pisci, ovim kulturološkim dimenzijama dodaju i neke druge, kao npr. Nina Meierding, direktor Medijacijskog centra za porodično pravo u Venturi, SAD, na veb strani (http://www.mediate.com/products/pg1027.cfm#), nabrajajući kulture koje preferiraju direktnu ili indirektnu komunikaciju, odredjeni jezik, kvalifikacije, favorizuju neverbalnu komunikaciju, korektnost procesa, procedure pregovaranja itd. Moore i Woodrow. u tekstu “Mapping Cultures-Strategies For Effective Intercultural Negotiations”,Track Two (Vol. 7 No. 1 April 1998) , formiraju termin “točak kulturalne mape”, i u okviru njega “poprečne segmente”, kao specifične , na kulturi zasnovane obrasce, uverenja i ponašanja, koji utiču na interakciju izmedju pojedinaca i grupa. Potom nabrajaju osam segmenata, koji uključuju kulturalna uverenja, stavove i ponašanja, koje nazivaju “alatkom” za analizu ponašanja potencijalnog pregovarača.
Ako bi smo želeli da istražimo koji su kulturološki faktori dominantni u Srbiji došli bi smo do toga da je teško govoriti o kulturnim različitostima, kulturološkim dimenzijama ili faktorima kulture u jednoj odredjenoj zemlji, jer se sa sigurnošću može reći da se nacionalna kultura nikada ne može shvatiti izolovano, samo kao produkt tradicije, religije, istorije, verovanja jedne etničke grupe, ili naroda, uvek je ona simbioza uverenja, stavova, ponašanja, drugih etničkih grupa, regionalnih podkultura pa i susednih etničkih grupa. U tom kontekstu teško se mogu sa sigurnošću pobrojati svi kulturološki faktori vezani za Srbiju, kao državu u jugoistočnoj Evropi. Ako se vratimo u prošlost videćemo da Jovan Cvijić, ( Cvijić, J. 1966, str.362 ) kada priča o psihičkim tipovima naših ljudi, za dinarski tip kaže da, poštuje patrijarhalni život, da je to narod živog duha, tanane inteligencije, obdaren živom i raznovrsnom osećajnošću, često se povodi za maštom, koja je bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost u njihov individualni i nacionalni ponos. Pa nastavlja kada kaže da su to glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se medju njima javljaju. Da bi zaključio, da dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je vera nepomućena, pouzdanje bezgranično. Svakako da vremenska distanca, koja se odnosi na vreme pisanja i izdanja kapitalnog dela “Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, osnovi antropogeografije” zahteva ozbiljno razmatranje, a naročito s obzirom da smo od tog vremena, kada je izašlo prvo izdanje 1922.g. kao narod preturili mnogo promena, preko sistema vlasti, ratova, priliva i odliva stanovništva do sankcija. Ipak osnovne kulturološke karakteristike su ostale slične. Jedan drugi pisac koji se bavio našim ljudima, po vokaciji psiholog, Vladimir Velmar Janković u ogledu “Pogled sa Kalemegdana, Ogled o beogradskom čoveku”, (Velmar, Janković V., 1992., str. 108 i 109.) kaže da Srbijanac često preteruje u svojoj sirovosti i prirodnosti mladjeg gradjanina, zamenjujući otvorenost sa krutošću, jasnoću istine sa “stvarnim” to jest oporim gledanjem. Srbijanac iskreno mrzi pozu i teatralnost, to je duboko poneo iz ratova u kojima se bez poze umiralo. Njegov malogradjanski inteligent nedovršenog tipa ima cinizam koji nije začinjen a ophodjenje mu je šturo. Gubi često smisao za učtivost i toplije ponašanje prema čoveku, iz odvratnosti prema pozi i maniru. U nastavku Velmar Jankovic dodaje i zapazanje na odredjenom lokalnom nivou, kada kaze: “ U periferijskom podražavanju zapadnog gradjanstva, prečanin je odskočio za koju generaciju unapred ali je zato pretrpeo jaku infiltraciju austromadjarskog duha, koji je Evropa iz treće ruke”. U pogovoru iste knjige koji je napisao Predrag Protić (Velmar, Janković V. str.164.) komentarisana je jedna misao Nikole Makijavelija koja u interpretaciji glasi:” Po Makijaveliju, kada jedno društvo dodje u krizu, kada se iz različitih spoljašnjih ili unutrašnjih razloga iscrpu sve društvene energije ( Makijaveli je u vidu imao državne, mada to u podjednakoj meri važi i za nacionalne), onda se ono vodjeno instinktom samoodržanja, vraća svojim korenima”.Da li smo mi sada u sopstvenim korenima kada su faktori kulture u pitanju ? Sa pažnjom se može primetiti zapanjujuća tačnost ove tvrdnje. Kada se postavka primeni na naš temat, lako je napraviti pretpostavku da se naši današnji pregovarači i strane u konfliktu ponašaju, bar u nekoj meri istovetno našim precima od pre sedamdeset pa i više godina.
Kao zaključak može se reći da je u procesu pregovaranja u Srbiji danas, usvojen dobar deo modela kulturoloških dimenzija koji se javljaju u “standardnom” pregovaračkom procesu, stečenom na treninzima, kao na primer, naizmenično iznošenje sopstvenih stavova i pozicija, kreativnost pojedinaca u pregovorima, gledanje u oči, nastupanje sa pozicije moći i uticaja na ishod, kako to Mur i Vudrou definišu kao sposobnost da se deluje i utiče na ishod, da se primora, da se nešto desi ( ili ne desi) ili da se prevlada otpor, (Moore, Woodrow 1998), ali i nešto što isti pisac naziva “vrednost odnosa” (Moore, K. 2003. str. 266). Što bismo mogli ilustrovati sledećim primerom. Ne kaže se slučajno da se svi najvažniji poslovi u srednjoj Evropi i Srbiji završavaju u kafani, odnosno za kafanskim stolom. Sama realizacija postignutog dogovora sledi kasnije. Kako se ta činjenica može protumačiti ? Kao želja da onaj pregovarač koji se smatra domaćinom, u Srbiji, drugom pregovaraču predstavi svoju gostoljubivost, i želju da mu pruži osećaj prijatnosti, udobnosti, opuštenosti, dobre volje, kako bi pregovori bili uspešniji. Ali i da sebe ohrabri, pokaže sopstvenu sigurnost, galantnost, pa i očekivanje na ustupak u pregovorima. Ipak je mnogo toga vezano za individualnu ličnost i dubinu onoga što ona nosi. Specifičnosti kulturalnih faktora u radnom okruženju Specifičnosti u radnom okruženju u kome radi pisac teksta vezane su za rad sa marginalcima i kao posebna specifičnost romska populacija, kao etnička zajednica. Romi kao grupa na društvenoj margini, podnose zahteve koji se odnose na materijalna davanja u najvećem broju slučajeva, tako da se kao specifičnost može govoriti na koji način romska etnička grupa komunicira, predstavlja svoj status, pa ako hoćete i pregovara sa državom, i njenim predstavnicima o svom statusu, a zatim i na koji način potvrdjuje svoje tvrdnje, a u smislu ostvarivanja svojih prava iz socijalne zaštite. Kao posebnost nastupa pred bilo kojim državnim organom, može se navesti da se obično romske žene same ili sa malom decom u naručju, obraćaju nadležnom službeniku. Muškarci retko, gotovo nikad ne dolaze sami, izuzev ako se radi o jednočlanim porodicama. Sa druge strane muškarci dolaze sa celom porodicom, kada je pravo priznato i kada je potrebno preuzeti novčano davanje. U nastupu pred organom ima elementa i etničke specifičnosti, različitih uverenja i tradicije, kao i naučenog modela, koji “prolazi”, ali i zloupotrebe dece u dnevnim potrebama porodice. U zadnje vreme zapaža se veliki uticaj neprofitnog sektora na populaciju marginalaca pa i Roma, pa i usmeno pozivanje stranaka na odredjene ličnosti iz istog, sa uticajem i težinom u državnom sektoru. Sve veća je svesnost pomenute populacije, koliki je uticaj masovnih elektronskih medija. A naročito nekih koji se fenomenološki bave odredjenom materijom. Gotovo da se može reći kako postoje “dežurni mediji” kada je u pitanju odredjena populacija i njeni svakodnevni problemi. U komunikaciji pomenuti društveni stratum nema ni osobinu, ni veštinu slušanja sagovornika, uglavnom govore o prošlosti i o svojim pozicijama, odnosno statusima, ponekad i o potrebama, nikada o interesima. Na neki neobičan način ova populacija kulturološki želi da baci akcent na svoj loš status, okrećući ga u svoju prednost, sa očekivanjem da joj se u “pregovorima sa državom” u figurativnom smislu, učini možda i neki ustupak koji bi prevazišao i sama zakonska rešenja u okviru postojećih prava. Disbalans moći izmedju marginalaca i države, u kome država treba da oseti krivicu ? Ne bi se znalo ko ima veću moć u pregovorima, da li slabiji sa “prednošću siromaštva” i svega ostalog što uz njega ide ili država, moćnija, od koje se očekuje ne samo surova profesionalnost već i empatija, kajanje, odgovornost, danonoćna raspoloživost, neograničena količina novca ali i dobro plaćeni servisi koji će sve navedeno sprovesti u delo.
Za dublju analizu ovom prilikom nemamo prostora. Potencijalni uticaj izabranog faktora kulture na medijaciju U primeru iz prakse autor teksta, razmotriće disbalans moći izmedju pregovarača u postupku medijacije, kao kulturološki faktor. Jednom prilikom radeći kao pravni zastupnik posrednika u prometu nepokretnosti, došlo je do zastoja u pregovorima izmedju zainteresovanih strana. Strane su bile blizu prekida pregovora jer nisu uspele da se dogovore oko iznosa kupoprodajne cene nekretnine. Prodavac je bio mlad, izrazito visok čovek, u skupoj odeći, predstavio se kao investitor i vlasnik svih dvadest stanova u zgradi u kojoj je bio i predmetni stan. Kupac je bio stariji gospodin, kako je rekao beogradski penzioner. Prodavac je bio arogantan, na početku je rekao da nikada ne prodaje svoje stanove preko posrednika, ali će sada napraviti izuzetak, jer mu je hitno potreban novac. Posle provere papira, koje je prodavac stana nerado predstavio, a čime je utvrdjeno da je prodavac vlasnik nepokretnosti koja je predmet kupoprodaje, strane su prešle na pregovore oko bitnih elemenata posla. U prvom krugu razgovora nisu postigli nikakav dogovor. Primetio sam da se stariji gospodin zamislio, kada mu je prodavac izašavši iz prostorije u kojoj su vodjeni posrednički pregovori da telefonira rekao : “ Uzmi ili ostavi”. Tokom razgovora prepoznao sam narečje kupca, pa sam ga tada upitao : “ Znam da to u ovom trenutku nije bitno, ali važno mi je da saznam odakle ste rodom.” Čovek je odgovorio da je iz okoline Užica, tačnije iz Kosjerića. Videvši da sam pogodio kraj odakle je pregovarač, budući da sam dobro poznavao taj region, u razgovoru sam naveo nekoliko lokalnih geografskih pojmova, kao npr. Skrapež, Crnokosa, Povlen itd. U trenutku kada se drugi pregovarač vratio u kancelariju, usmerio sam razgovor sa par lokalizama, tipa lampek, natega, grad i sl. na odredjenu temu iz zapadne Srbije. Budući da sam pretpostavljao da je i prodavac iz iste regije, a što se pokazalo kao tačno, strane su počele da komuniciraju. Posle pet, šest minuta, razgovora predložio sam da se vratimo na našu zajedničku temu, misleći u tom trenutku da će nastavak pregovora o kupoprodaji biti težak. Strane su se dogovorile za dva minuta, tako što je prodavac snizio cenu, a kupac dodao iznos na svoju prvu ponudu. Razmišljajući kasnije, zašto se ovo posredovanje u prodaji nepokretnosti uspešno završilo došao sam do zaključka da sam prepoznavši narečja strana, uspeo da im nadjem “dodirnu tačku”, zajedničku temu. Mur to objašnjava da su strane želele da budu u “svojoj kulturi” (Moore, 2003, str. 249) , da prvo rade na osećanjima, a na spornim pitanjima kasnije. Naravno teško je porediti jednu minijaturu iz oblasti posredovanja u prometu nepokretnosti, sa medijacijom izmedju zavadjenih psihologa o čemu autor piše u svom delu, ipak odredjena analogija postoji. Shvatio sam značaj uspostavljanja komunikacije u situaciji kada je jedna strana imala monopol nad bitnim elementom pregovora u tom trenutku, cenom. Na odredjeni način, radeći “u kokusu”, odvojeno, sa jednom stranom, kao posrednik uveo sam u razgovor temu koja nije imala direktne veze sa posredovanjem, a koju je potom prihvatila i druga pregovaračka strana. Uspostavivši blisku komunikaciju zasnovanu na istom antropogeografskom odnosno etnopsihološkom modelu, disbalans moći koji se javio u monopolu jedne strane nad bitnim elementom pregovora, postao je bitno manjeg značaja, dovevši do situacije da obe strane učine ustupak. Kao posrednik sam navedenom intervencijom indirektno osnažio slabiju stranu u pregovorima, odnosno onu stranu koja nije imala monopol na postavljanju ultimatuma u pregovorima.
Preporuke za praksu, šta činiti Kada medijator tokom sesije primeti disbalans moći koji se ne odnosi samo na fizičke predispozicije strana u pregovorima, kao dobra intervencija može u svrhu prikupljanja i razjašnjenja dodatnih informacija, koje medijatiru nisu bile dostupne do tog trenutka, da predloži odvojene sastanke. Na odvojenim sastancima medijator će predočiti ponovo stranama ciljeve medijacije i potvrditi princip dobrovoljnosti učešća. Još jednom će utvrditi svoja saznanja o pozicijama, pokušati da sazna nešto i o interesima, koje saznanje neće prenositi drugoj strani, ali će ga imati i u pravom trenutku zajedničkog rada primeniti tako što će stranu koja je dala tu informaciju motivisati da je ponovi. Ako je razlika u moći toliko izrazita da je nemoguće uspostaviti rad, medijator će predložiti oslabljenoj strani da može povesti pratioca, pa i advokata. Ako ni to ne dovede do ravnopravne komunikacije ili medijator proceni da ni to neće dovesti do komunikacije predložiće rad na odvojenim sastancima s tim što će medijator saobraćati izmedju strana naizmenično. Medijator će koristiti sve veštine i tehnike medijacije, kao parafraziranje, preokviravanje i dr. Preporuke za praksu, šta ne činiti Obavezno će medijator ohrabriti strane u pregovorima, na pocetku medijacije, a po potrebi i u situaciji kada se ide na pauze u pregovorima. Na pocetku svakog nastavka pregovora zahvaliti se stranama na izabranom modelu pregovora. Ne ostavljati strane u nedoumici, na njihova pitanja odgovoriti odmah. Sve obrnuto od ovoga je nedopustivo. Medijator ne sme da čini netaktične, brze intervencije i da preskoči slojevit pristup. Ne sme da zaboravi stalno proveravanje kako se u pregovorima sa kulturnim različitostima osećaju strane. Nikako ne sme da prenebregne činjenicu koja bi bitno ograničila smisao medijacije, kao npr. saznanje da postoji nasilje u porodici ili neko drugo krivično delo. Dragoslav Pantić
Bibliografija :
|
|||||||
|
|
|||||||