Medijacija

Vrste medijacije u školskom okruženju

Šta je škola ? 

Veliki kritičar škole, kakva je ona danas, Ivan Ilič, (Ilič, I.str.44), tvrio je da škola po samoj svojoj organizacji polaže pravo na kompletno vreme i energiju, svih onih koji u njoj učestvuju, po bilo kom osnovu. S druge strane učitelji, nastavnici, profesori u skladu sa rečenim pretvaraju se u staratelja, propovednika i terapeuta.

Svakako da će nas jedno ovakvo ekstremno stanovište, najblaže rečeno zbuniti, ali s druge strane sa lakoćom ćemo zapaziti, koliko potencijalnih odnosa se stvara u okviru takvog sistema kakav je škola. Koliko potencijalnih konflikata se može stvoriti iz tih odnosa ?

Konflikt izmedju nastavnika, izmedju nastavnika i učenika, izmedju učenika i učenika, nastavnika i direktora škole, odnosno školske uprave, nastavnika i roditelja, uprave i roditelja, sukob izmedju škole i lokalne zajednice, pa konflikti iz radnih odnosa unutar školskog okruženja itd. Gotovo da se ne mogu sagledati svi potencijalni konflikti.

Zašto konflikti ? Svaki sistem pa i školski sistem ne može bez konflikata. Neki ga slabe, neki jačaju, uglavnom nastaju, postoje i nestaju.

Šta je školsko okruženje ?

S druge strane Klouk (Cloke, K. 1994.) kada odgovara na sopstveno pitanje, šta je škola, kaže da to nije samo grupa gradjana ili skup dvorišta, nije ni samo zbir instrukcija ili lista pravila.”Škola je partnerstvo učenja”, (Cloke, K., 1994, str.122).

U nastavku isti autor dodaje da je škola zapravo timski napor, nastavnika, osoblja škole, administracije, roditelja, zajednice i učenika, u svrhu razvoja razumevanja i vrednosti, i to kako van školskog sistema tako i u njemu samom. Blizu smo stava da je to i definicija školskog okruženja.

Kao odgovor na pitanje kako konflikti nastaju, Klouk precizno navodi osam “praizvora” odnosno odnosa iz kojih nastaju konflikti u školskom okruženju, u smislu mogućih relacija iz kojih nastaju, ali istovremeno nalazi i osam načina za pomeranje iz statusa moći ka statusu prava i konačno ka rešenju baziranom na interesima, nazivajući ih “radnom alternativom”.

Konačno, otkud medijacija u školi ?

Mur (Popadić,D. I dr., 1996. str.173), tvrdi da se medijacija praktikuje u školama i univerzitetima kada su u pitanju sporovi izmedju studenata, kako oni bazirani na rasnoj osnovi, tako i svaki drugi, čak i oni sa elementima nasilja, zatim sporovi izmedju nastavnog osoblja i studenata, izmedju samog nastavnog osoblja i konačno konflikti izmedju školske uprave i nastavnog osoblja. 

Školsku medijaciju kao način rešavanja konflikata nastalih u školskom okruženju Klouk je predvideo u sukobima nastalim izmedju studenta, nastavnika, osoblja i administracije škole (Cloke, K. str.124). U konfliktima u kojim su jedna od strana roditelji ili lokalna zajednica u američkom društvu, pomaže institucija školskog ombudsmana.

Kod nas je početak medijacije u školama, prema iskustvu Nemačke organizacije za tehničku saradnju (GTZ), bio baziran na facilitativnom stilu medijacije, ali se vrlo brzo pokazalo da je takav stil, ali i sama medijacija, kao proces, vrlo teško primenjljiva u školskom okruženju. Zašto ? Bilo je nekoliko razloga. Obično je dolazilo do nerazumevanja samog postupka, kako terminološki tako i strukturno, a sve usled neovladavanja na odgovarajući način, učenika i nastavnika medijatora, sa tehnikama medijacije. Sledeći problem u vezi loše prihvaćenosti je preveliko očekivanje od strana u sukobu. A takodje i crte mentaliteta, da se ne treba mešati u tudja posla (naročito ona koja nas se tiču), iako imaš ulogu medijatora u tom sistemu. Dolazilo je i do otpora od strane školskih uprava, i psihološko pedagoških službi u školama, a sve usled nepoznavanja same tehnike i mogućnosti medijacije.

Nastavak rada u školama je sledio kroz, racionalno emocionalnu bihevijorističku terapiju ili skraćeno REBT, odnosno, racionalno emocionalnu edukaciju, skraćeno REE. Osnovna ideja je bila emocionalna edukacija i osnaživanje srednjoškolaca. Njima je pružena alternativa da sami shvate i prihvate konflikte na adekvatan način. A osnovne premise su bile : 1. mi smo odgovorni za naše emocije, odnosno kako se osećamo 2. sve je stvar našeg ( mog) izbora, 3. razvićemo odnos prema sebi i drugima.

Vrste medijacije

Ako se vratimo sada i ovde i postavimo pitanje koje vrste medijacije možemo imati u školskom okruženju ? Odgovor bi u jednoj dimenziji bio sveden na modele medijacije.

A to bi bio model medijacije sa jednim ili više medijatora, kao i model rada sa obe strane u sukobu istovremeno, kao i rad sa svakom od strana posebno, pojedinačno, u kokusu.

Druga dimenzija odgovora na pitanje o vrstama medijacije u školskom okruženju mogla bi nam doneti priču o stilovima medijacije. Poznati stilovi medijacije su evaluativni, direktivni, facilitativni, transformativni i narativni. Analizirajući ih, zapazićemo odredjenu pravilnost. Evaluativni stil smatra konflikte generalno lošim, a ostali stilovi prihvataju sukobe kao deo nas i naših života. Što se tiče stepena kontrole postupka u medijaciji apsolutno je najveća kontrola u evaluativnom stilu u kome medijator ima funkciju sličnu i advokatu i sudiji. Medijator daje gotova rešanja i pravne savete stranama, na taj način on ne samo da drži proces u svojim rukama već nameće i rezultat posredovanja. Direktivni stil je blaža varijanta ovog prethodnog, sa razlikom što medijator ne daje pravne savete, već neku vrstu pravnih informacija, ne nudi gotova rešenja već predlaže lepezu spornih pitanja i potencijalne odgovore na njih. Facilitativni stil je klasika šezdesetih i sedamdesetih godina u SAD, što se tiče medijacije. Medijator je posrednik u najboljem smislu te reči, on traga za interesima i potrebama strana u sporu. Emocije strana su vrlo poželjne, kao i njihovo ispoljavanje, što nije bilo u prethodna dva stila. Ovaj posrednik ne daje nikakve savete ni pravne informacije. Dobro kontroliše postupak ali ne i njegov rezultat.

Transformativni stil medijacije prebacuje fokus sa medijatora na strane u sporu, sa idejom da one kontrolišu proces, a zapravo ipak to čini medijator na “finiji” i “prihvatljiviji” način. Ovaj stil potpuno menja ideju medijacije, sa premisom da je cilj medijacije postignut i kada konflikt nije rešen, i kada sporazum nije postignut. Osnovna ideja je da se postigne osnaživanje, balans jedne strane u odnosu na drugu, takodje i prepoznavanje potreba i interesa druge strane.

Narativni stil medijacije je specifičan, jer zasniva rad na rešavanju odnosa izmedju strana, čak i onda kada je postignut sporazum. Rad je zasnovan, po samoj reči naracija, u iznošenju različitih iskustava od strane učesnika u medijaciji, i to kako loših iskustava iz škole tako i dobrih. Iskustva se iznose kroz sećanja, a u nastavku rada se prave veze izmedju loših sećanja, sa ciljem da oslabi veza izmedju loših sećanja i da ojača veza izmedju dobrih.

Svakako ima osnova da se razmatra i primena odredjenih vrsta medijacije a s obzirom na koren konflikta. Kod nas je posebnim zakonskim propisom, regulisano rešavanje konflikata koji bi mogli nastati iz radnih odnosa kako u školi tako i u svakom drugom privrednom subjektu. To je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova iz 2004.g. Moglo bi se reći da se u školskom okruženju može voditi i proces medijacije iz ovih sukoba, ali za to je u Republici Srbiji zakonski odredjena specijalizovana Agencija, odnosno državni organ.

Svakako da ova vrsta sporova i moguća medijacija kao proces u kome bi se rešavali ne spada u vrste medijacije u okviru školskog okruženja.

Sledstveno rečenom može se govoriti i o vrsti medijacije kao sredstvu rešavanja sporova iz učinjenog krivičnog dela maloletnog učinioca kao učenika odredjene škole, a za koje je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Zakon upotrebljava izraz vaspitni nalog, u čemu podrazumeva meru izrečenu umesto sankcije, a kroz proces medijacije, mada se izraz medijacija u tekstu zakona izričito ne navodi. Takodje u zakonskom tekstu se kao organ koji se bavi izborom vaspitnog naloga, navodi nadležni javni tužilac za maloletnike i nadležni sudija za maloletnike u saradnji sa roditeljima, usvojiocem, staraocem i nadležnim organom starateljstva. I u ovom slučaju ne može se govoriti o vrsti školske medijacije, odnosno medijacije u okviru školskog okruženja.

Konflikte nastale iz privatnih gradjanskopravnih odnosa, a ako je podneta tužba, rešavaće parnični sudija upućivanjem na sudskog medijatora, pa iako su takvi odnosi nastali u okviru školskog okruženja.

Mišljenja smo da odgovor na pitanje koje vrste medijacije imamo u školskom okruženju moramo vezati za vrste sukoba u istom, te ćemo se držati Murovog i mišljenja Klouka u tom pogledu.

Zaključak

U knjizi ”Spremno u sukobe, recepti za bolje bavljenje sobom, drugima, medjusobnim odnosima i konfliktima”, upašće nam u oči precizno odredjenje, da je medijacija u školi primerena kao postupak, kada su u pitanju uobičajene situacije. Sukobi iz ličnih i profesionalnih odnosa , sukobi u kojima nema ozbiljnog ugrožavanja ličnosti ili života i konflikti iz nekih drugih odnosa (Vidović, S. i Radovanović, M., 2004. str.37). 

Dragoslav Pantić

Literatura

1. Cloke, K.,(1994), Mediation, revenge and magic of forgiveness, Santa Monica, Center for Dispute Resolution

2. Ilić, I.,(1980), Dole škole, Beograd, Beogradski izdavačko grafički zavod

3. Popadić, D. i dr., (1996), Beograd, Grupa MOST i Centar za antiratnu akciju

4. Vidović, S. i Radovanović, M., (2004), Spremno u sukobe – recepti za bolje bavljenje sobom, drugima, medjusobnim odnosima i konfliktima, Beograd, Nemačka organizacija za tehničku saradnju (GTZ) GmbH